Nakon fenomenalne svirke The Wailersa u Beogradu pre dve nedelje, na mestu savršenom za reggae svirke, verujem da je gomila reggae publike u Srbiji željno iščekivala novi sličan događaj. Nisu morali čekati dugo, samo dve nedelje pre nego što je prvi autorski roots sastav na ovim prostorima preuzeo binu u Botaničkoj bašti i zasvirao pred svojom publikom posle gotovo četiri godine. Naravno, Del Arno Band je ponovo tu, spreman i spremniji za nove svirke i nove pohode kojima osvajaju srca i uši ljudi najraznovrsnijih fela.

Hajde prvo da bude jasna jedna stvar: ako je jednom bendu prirodno stanište za svirke prelepa priroda beogradske Botaničke bašte, onda je to DAB. Osim što ne moram naglašavati vezu između reggae muzike i prirode, moram istaći da je Del Arno pre bilo kog benda iz alternativnih srpskih tokova, te davne 1997. godine bio među prvima, ako ne i prvi bend koji je odsvirao koncert u šumi biljaka koje su sami doneli na binu povodom legendarnog koncerta na bazenima 25. Maja. Garantujem da je taj nastup ostao urezan kako u pamćenju mnogih posetilaca, tako i kulturnih dešavanja koja su obeležila 90-te, ali i alternativne događaje u Srbiji ikad. Sinoćni koncert je na direktan i indirektan način bio duhovni naslednik legendarnog nastupa na bazenima.

Da je sinoć bilo ljudi koji su toliko godina posle opet na "prirodnjačkom" konceratu DAB-a, ma ne sumnjam da je bilo, jer ste u rasprodatoj bašti mogli videti ljude svih zanimanja, rasa i godina (sve od novorođenčadi). Mnogi su tu bili i sa dozom sete, koju im je bend posebno razbudio pesmama kao što su "Zauvek mlad", "Igraj dok te ne sruše" i "Više nego život", ali nesumnjivo je bilo puno i mlađih koji su bend tek počeli da slušaju i otkrivaju, pa su plesali uz nove ska kompozicije "Stari lek" i "Revolucija uma" (sa budućeg albuma), kao i onih koji su tu bili da jednostavno čuju šta bend ima da ponudi muzički i svirački.

U još jednom nešto izmenjenom i dopunjenom sastavu, sa proširenom i drugačijom duvačkom sekcijom, novim klavijaturistom, ali i bez standardnih pratećih vokala, DAB je pokazao da svirku očekivano drže u malom prstu, čak i za nijansu sigurnije nego što smo od njih navikli, ali da tu definitivno nema mesta iznenađenju. Sviračkog iskustva sa sastavom koji dominira od poslednjeg albuma se nakupilo i to je osetno, kao i zajedničke usviranosti, a uz zvuk koji je bio namincan po meri reggae benda kao što je DAB, sve predispozicije za odlično veče su bile tu. Atmosfera je uz takvu svirku, u rasprodatoj bašti bila korespodentno opuštena, razigrana i raspevana, a stihovi "Bolje da uzmeš jedan dim iz moje lule i počni da kuliraš" naročito su rezonovali u takvom raspoloženju. Praktično porodičnom, kao i na svakom DAB koncertu, posebno u Beogradu.

Naravno, bilo je neminovno videti i goste na bini, a posebne ovacije je imao ko drugi no Kojot, koji je već sa 15 godina svirao trombon u bendu, a ako ne grešim, čak i na pomenutom koncertu 97-e. Bilo je to još jedno izvođenje pesme "Još uvek ima nade" koja uvek raspameti publiku i konačno sa celim bendom, jer uglavnom imamo priliku da je čujemo sa matrica. A pred kraj, klavijature je zauzeo i Milan Petrović, jedan od veoma bitnih muzičara koji su prošli i rasli kroz DAB.

Uticaj Del Arno Banda je nemerljiv, čak i da uzmemo samo uticaj koji su recimo ostavili na Kojota, a ne i na gomilu slušalaca širom Srbije i Balkana koji rastu, odrastaju i sazrevaju kroz život uz muziku ovog sastava. Nema te žice koju DAB ne pogađa, ako pričamo o roots-u, rock-u ("Ti ćeš sresti nekog na kraju") ili nekim drugim ritmovima ("Zauvek mlad" i "Treći svet"). Biti usviran, kreativan i energičan na ovakvom nivou je za najveće poštovanje, a podrška koju za uzvrat dobijaju od verne publike najbolje opisuje renome i značaj DAB-a za naše kulturno podneblje. Neka se još dugo kotrlja i svira, da nam DAB potraje i da još dugo slušamo i uživamo uz ovakve nastupe. DAB je tu da spaja i nema kraja!